Interpretativno saopštenje REM-a: Obavezni prenos ukida naknadu za reemitovanje?

Da li novo Interpretativno saopštenje REM ukida pravo na naknadu televizijama?

srbija

Interpretativno saopštenje REM

Foto: NeONBRAND

Priči oko obaveznog prenosa programa nacionalnih televizija se i dalje ne nazire kraj. Nakon što je u javnosti eskalirao sukob pojedinih nacionalnih televizija i operatora, usledio je problematični odgovor regulatornih tela koja su odredila da su sve nacionalne televizije u obaveznom prenosu (Must Carry), i da su operatori dužni da ih distribuiraju bez naknade, da bi, nakon svega toga REM izdao tzv. Interpretativno saopštenje koje je dodatno iskomplikovalo već komplikovanu situaciju.

Interpretativno saopštenje nije pravno obavezujuće

Pre svega, pojam „interpretativno saopštenje“ nije zakonski termin. Od opštih akata REM donosi pravilnike, uputstva i preporuke (koje nisu obavezujuće). Interpretativno saopštenje, najviše liči na preporuku, ali je suštinski samo mišljenje regulatora o pojedinim bitnim pitanjima koja su propisana zakonom. Do sada su korišćena da bi razjasnila pojedina pitanja koja u u primeni ZEM-a izazivala nedoumice. Svakako se radi o pravno neobavezujućem mišljenju regulatornog tela.

Tako je ovaj institut, REM iskoristio kada je trebalo pojasniti određena sporna pitanja koja se odnose na primenu odredaba o oglašavanju u elektronskim medijima, i koje je zaista služilo da na izvestan način pomogne obveznicima zakona da se snađu u novim zakonskim pravilima.

Ipak, konkretno intepretativno saopštenje je jako problematično jer umesto da pojašnjava zakon, zapravo kreira pravo, i to ugrožavajući legitimna prava i interese pružalaca medijskih usluga koja su garantovana istim tim zakonom.

Šta kaže Interpretativno saopštenje?

Po svemu sudeći se radi o pokušaju REM-a, da „izvadi“ situaciju u koju je sam sebe doveo donošenjem sporne liste o pružaocima medijske usluge u režimu „obaveznog prenosa“.

Interpretativno saopštenje REM, suštinski kaže sledeće:

  • da je Lista PMU koji se nalaze u režimu obaveznog prenosa doneta u skladu sa članom 106 ZEM, u cilju zaštite medijskog pluralizma i javnog interesa;
  • da su do te liste operatori (koji nisu JP ETV) bili dužni da bez naknade distribuiraju samo programe javnih medijskih servisa, a od donošenja te liste obaveza postoji za  sve komercijalne nacionalne PMU u slobodnom prijemu;
  • da je u postupku utvrđivanja Liste, Savet REM dužan da primenjuje načelo srazmernosti i javnosti i vodeći računa da obaveze koje propisuju operatoru ne budu nerazumne.
  • da  „postoji pravni osnov za distribuiranje i emitovanje navedenih televizijskih programa“,  iz koga „jasno proizilazi i da operatori navedenim distribuiranjem i emitovanjem ne krše niti mogu kršiti autorsko i srodna prava imalaca navedenih prava odnosno pružalaca medijskih usluga s obzirom da operatori potpuno legalno vrše distribuiranje navedenih programa i to upravo na osnovu akta nadležnog regulatornog tela“;
  • da postojanje takvog „pravnog osnova“ praktično isključuje primenu člana 100 stav 1 istog zakona, koji propisuje obavezu pribavljanja saglasnosti i da se ta obaveza odnosi samo na slučaj kada komercijalni emiteri nisu na listi za obavezni prenos;
  • da bi u situaciji da se operatori i mediji ne dogovore oko prenosa, odluka o obaveznom prenosu bila nesprovodiva, što je „pravno neodrživo“;
  • je operatorima već ustanovljenja obaveza prenosa navedenih programa bez naknade, što samo po sebi već ukazuje da su operatori izloženi određenim dodatnim troškovima u vezi sa prenosom navedenih televizijskih programa bez mogućnosti naplate bilo kakve naknade po navedenom osnovu;
  • zbog toga po REMu, „nedvosmisleno proizilazi da operatori ne mogu biti izloženi bilo kakvim dodatnim troškovima po osnovu eventualne naknade koju bi potraživala navedena četiri pružaoca medijskih usluga za distribuiranje i emitovanje njihovih televizijskih programa od strane operatora što bi bilo u suprotnosti sa pomenutom odredbom st. 2. čl. 106. Zakona o elektronskim medijima“.

Nesrazmerni teret operatorima

Iz  argumenata REM-a se može izvući pomalo nelogičan zaključak da ovo telo „brani“ operatore od nesrazmernih troškova koje imaju „mimo svoje volje“ usled odluke koju je inicirao sam REM, koji sada kritikuje pružaoce medijske usluge što se neracionalno ponašaju i traže (neosnovano) naknadu za reemitovanje, čime se dodatno opterećuju operatori koji ne bi ni bili opterećeni da nije bilo „intervencije REM-a“. Pritom, ni mediji ni operatori nisu uopšte ni konsultovani kod donošenja liste, niti je javnost generalno imala bilo kakav uvid u sam tekst liste pre njenog donošenja. Ovde treba ponoviti i da nema nikakvog obrazloženja na koji način su se nacionalni komercijalni pružaoci medijske usluge uopšte našli na ovoj listi, odnosno koji segment javnog interesa njhovi programi ostvaruju, da bi bilo opravdano smestiti ih u „must carry“ režim.

Autorska i srodna prava vs obaveza prenosa

Interpretacija Saveta REM-a je u najmanju ruku kreativna. Ponovićemo, član 106 ne reguliše pitanje autorskog i srodnih prava nego meru zaštite pluralizma nametanjem operatoru obaveze prenosa određenih medijskih usluga, čija je suština da se mediji štite od operatora. Drugim rečima, odluka o obaveznom prenosu ima za cilj da spreči operatore da isključuju po sopstvenom nahođenju određene programe. To što je REM inicirao donošenje odluke, a zatim i RATEL formalno doneo rešenje kojim je naveo da operator mora besplatno da distribuira medijsku uslugu, ni na koji način ne oslobađa operatora od obaveze plaćanja naknade za kablovsko reemitovanje. Sama regulatorna tela su odlučila da takav prenos bude bez naknade. Naime, nijedna odredba ni u evropskim ni u domaćim propisima ne obavezuje REM i RATEL da TV kanale u obaveznom prenosu distribuiraju bez naknade (iako se u listi navodi pogrešno citiranje zakona). Samim tim, sama regulatorna tela su nametnula nesrazmernu obavezu operatorima, pa su i ona jedina odgovorna ako se operatoru povećavaju troškovi.

Pored toga, mediji nisu dužni da „učestvuju“ u snošenju tih troškova operatoru niti su dužni da se odreknu prava koje im pripada i po ZEM-u i po Zakonu o autorskom i srodnim pravima, ako to ne žele. Drugim rečima, obavezni prenos je obaveza usmerena isključivo prema operatorima, član 106 ZEM nijednom jedinom svojom odredbom ne suspenduje pravo na naknadu za reemitovanje, pa čak ni problematično rešenje RATEL-a ni na jedan način ne ulazi u pitanje naknade za reemitovanje.

Na primer, ovakva logika REM-a bi značila da operatori ne moraju da plaćaju naknade ni SOKOJ-u i OFPS-u za reemitovanje muzike na nacionalnim TV kanalima, i to samo zato što je operator „opterećen“ zbog „must carry“ obaveza. Ako se pogledaju odredbe Zakona o autorskom i srodnim pravima, potpuno je jasno da „kablovci“ moraju da plaćaju naknadu za korišćenje repertoara Sokoja (putem radnje reemitovanja), bez obzira da li se taj repertoar koristi od strane komercijalnog PMU na listi ili komercijalnog PMU van liste. Malo jednostavnije, ako nacionalna televizija pušta muzički spot, a kablovac reemituje tu televiziju, pa samim tim i spot, on mora da plati naknadu za iskorićavanja te muzike, i za ostvarivanje takvog prava SOKOJ uopšte ne mora da konstatuje da li je nacionalna televizija u must carry ili ne. Isto je za ostvarivanje prava televizija, samo je način ostvarivanja prava drugačiji (ne preko kolektivne organizacije nego samostalno, u pregovorima sa operatorom).

Zbog toga je cela priča, u najmanju ruku nedosledna i neodrživa, jer su sami regulatori doveli do pravno neodržive situacije, smatrajući, očigledno pogrešno, da su donošenjem liste i rešenja o obaveznom prenosu bez naknade za operatore, rešile i pitanje naknade za reemitovanje.

Pritom, objašnjenjenje o tome kada bi došlo do kršenja autorskog i srodnih prava, je naročito problematično, jer se mimo zakona pravi nova kategorija komercijalnih emitera, i čime se oni dodatno diskriminišu. Naime, Savet REM-a je definisao „komercijalne pružaoce medijske usluge koji su na listi“ na koje se ne primenjuje član 100 stav 1 Zakona o elektronskim medijima, i razlikuje ih od „onih koji nisu na listi“, na koje se primenjuje član 100 stav 1. Nije zgoreg pomenuti da sam član 100 stav 1 ne pravi nikakvu razliku i navodi da je operator dužan da pre uključivanja pojedine medijske usluge radija, usluge televizijskog emitovanja ili medijske usluge na zahtev u svoj programski paket i početka njegovog emitovanja i distribucije, „pribavi prethodnu pisanu saglasnost imaoca prava na program i podnosi je Regulatoru radi evidentiranja“.

Taj „imalac prava na program“ je upravo pružalac medijske usluge (bilo koji), a  njegovo pravo po osnovu autorskog i srodnog prava privatnopravne prirode, i ne može se derogirati, a pogotovo ne aktom neobavezujuće pravne prirode.

Natrag na projektovanje

Očigledno je da Zakon o elektronskim medijima nije precizirao detalje odnosa „obaveze prenosa“ i zaštite autorskog prava, iz objektivnih razloga, jer se ne radi o povezanim stvarima. Ono što je jasno je da regulatori nemaju pravo da interpretiraju zakon mimo formulacije njegovih odredbi i njegove suštine. Čini se da se REM u sukobu operatora stavio na jednu stranu, i to tako što ih „brani“ od sopstvene odluke. Sve to ukazuje da problematična odluka o obaveznom prenosu nije bilo najbolje rešenje za prevazilaženje situacije, a čini se ovakvim postupcima samo otvaraju bez potrebe novi frontovi. Zbog svega toga, najpravičnije je da regulatori priznaju grešku i povuku sporno rešenje i interpretativno saopštenje, a da rešenje nalaze u okviru primene postojećih propisa, a ne izmišljanjem nepostojećih pravila.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*